ok, situacija je slijedeća... Jučer, negdje oko deset sati uvečer....
nagovorila ja prijatelja da izađemo na piće... sjednemo i brbljamo... pijem sok i ama baš ništa ne primjećujem sve dok niste ušli vas dvoje. ti i tvoj, ja se iskreno nadam, prijatelj. mislim da sam se doslovce ukočila! ne znam zašto nemam tu hrabrost prići nekome. da sam barem pitala hoćete li nešto popit ili ... ah, danas imam inspiraciju kad je prošao voz! uglavnom, sjedili ste u lijevom kutu, pokraj nas, nešto ste se udubili u razgovor, ti imaš kratku, crnu kosu, asimetrično ošišanu. prijatelj mi kaže da si pušila neke neobične cigarete, ali ne bih znala jer, kao što sam rekla, ukopala sam se. čak sam kasnije, kad ste i vi naručivali, naručila pivo da se ohrabrim, no ni to nije pomoglo. na kraju je moj prijatelj odustao od mene i odvukao me. meni se baš i nije išlo. možda će pomoć ako kažem da je on poprilično grlat? a ja sam imala na sebi kariranu košulju?
u svakom slučaju, držim samoj sebi fige da ćeš naletit na ovaj post i javit će. vodim te na večeru
